Odreši prste

Bilo je to poslednje okupljanje nekog društva iz neke škole u koju nisam išao, al’ kao jesam. Neki rastanak i tako to. Stajao sam sa Anom u toj školi i pričali smo. Ona je devojka nekog mog druga Filipa i uopšte ne znam šta će ona tu, a ne znam ni šta ću ja tu i zašto smo zajedno i zašto idemo u istu školu. Ali išli smo. Stajali smo pored nekog šaltera na čijem prozoru su zalepljene kontakt informacije o svima iz te škole, brojevi telefona i to, kako bi mogli da se čujemo jednom možda. Svi su se okupili oko tog šaltera.

Ana i ja smo pričali, ona je baš bila tužna što se svi rastajemo. – Pa videćemo se kada budeš došla kod Filipa. – rekao sam joj. – Filip i ja više nismo zajedno. Ovo je poslednji put da se vidimo. – kukala je tako nešto i grlila me i šta ja znam. Ja sam kao saosećao, ali mislim da me je boleo kurac za nju.

Odjednom, slučajno sam zakačio neku devojku koja stoji za šalterom i nešto piskara. Zakačio sam je po glavi, nemam pojma kako. Slučajno. Imala je dugu, crnu kosu i baš je bila lepa. Rekao sam nešto glupo i besmisleno, kao i uvek što to ide u tim situacijama – Za malo da te udarim u oko – ili tako nešto, samo gluplje. Pošao sam rukom ka tom mestu na njenoj slepoočnici, ali ona se baš brzo izmakla. Da je zid bio iza nje udarila bi ga glavom i pala u nesvest, verovatno. Ali osmehnula se baš slatko nekako.

Nastavio sam da pričam sa Anom i valjda su nam se još neki ljudi pridružili. Ponovo sam zakačio crnu devojku, slučajno, ovog puta po ruci. Ponovo se slatko nasmejala i baš sam poželeo da je upoznam i popričam sa njom, ali nebitni razgovori i ljudi su stajali između nas. Gledali smo se malo i taman kada sam hteo da odem kod nje meni je sa strane prišao Marko Bošković, neki stariji, apsolutno nebitan lik iz kraja. Ja se pitam koji će on kurac tu.

– Odreši prste. – kaže on meni.

– Šta?

– Odreši prste.

Htedoh da ga pitam šta mu to znači koji kurac, ali ponovo sam pogledao crnu devojku i još uvek se smešila. Baš je bila lepa.

I tada mi je zazvonio alarm i nikada je više nisam video.

Sinoć

Znam da sam u jednom trenutku mogao da biram između lepe devojke i još alkohola, i izabrao sam alkohol – to je najveći uzrok mojih duševnih bolova ovog jutra u 19:39. Stajali smo na terasi sami, ona i ja, i pravio sam se da nisam pijan dok sam gledao njene svetlucave usne kako nešto pričaju, sklapaju se i rasklapaju. Znam da sam držao flašu piva i sve vreme osećao nadljudski nagon da spustum flašu na pod i privučem flašastu siluetu što stoji pored mene i ispušta zvukove. Nešto me je teralo da spustim jebenu flašu. Ali nisam. Tako se slatko smejala dok sam iznosio svoju odbranu vulgarnih reči i jako smelo ih izgovarao: "Kurac! Pička!…" – Smejala se… Kakav sam idiot.

Pisac

Nešto sam pisao.

Nisam bio pisac.

Kada sam shvatio da ni jedna jedinka ove planete ne bi slušala moje misli uživo, postao sam pisac.

Ja sam sada pisac.

Na svoj idiotski način se borim sa svetom i gubim svakog dana ponovo. Nedostojan ovog sveta, nedostojnog mene. I zato sam ja pisac, jer mi nema druge. Ali nisam pisac.

Ja sam u nefunkcionalnoj vezi sa svetom koja se održava samo zbog seksualnih odnosa među nama. Takoreći jebem se dakle postojim.

Ja nisam genije, nisam umetnik, nisam vanredno pametan, nisam lud, nisam pisac… ja sam pisac.

Ali mislim da je bitno da naglasim da nisam pisac.

Iz sveske

Izvinjavam se, ali ja ovako ponekad kad nemam inspiraciju uzmem svesku gde sam pisao nešto kad sam imao inspiraciju. To je jedna umrla sveska. 

Kada spoznaš svoju unutrašnjost prekineš da brineš preterano o svojoj spoljašnjosti. Ali posle nekog vremena shvatiš da dobrobit unutrašnjosti zavisi od spoljašnjosti.

U poslednje vreme zamišljam sebe u ordinaciji nekog psihijatra i baš se prijatno osećam tamo. Sunce se probija kroz mutno staklo dok ja sedim na udobnoj stolici preko puta žene koja me analizira. Zamišljam pitanja koja bi me pitala, a onda smišljam odgovore. Zapravo, ipak mislim da ja samo smišljam pitanja na već postojeće moje odgovore.

Napolju je lepo vreme. Kao da je proleće već počelo. Prvi dan marta. Radovao sam se prijatnom vremenu cele jebeno strašne zime. Ali sad kao da nisam još spreman za proleće. Vremenske prilike nikako da se usklade sa mojim raspoloženjem. Ja bih još malo zime i mraka, ako može.

Na radiju svira prolećna muzika.

Kada je napolju zima i mrak nekako sam spokojan. Kao da znam da su svi nabijeni u svojim kućama, zagrejani i zaštićeni, i što je najvažnije, podjednako nesrećni kao ja. A sada su svi negde napolju, šetaju i nasmejani su. Osećaju probojni front proleća na svojim još smrznutim licima. Sve im je tako sveže, vazduh je bistar, kao posle velike i duge kiše.

A ja sam i dalje ovde. Čak i kada izađem napolje i šetam gradom, miluje me isto to sunce, ja sam i dalje ovde. U meni je još uvek zima. I duva vetar. I pada sneg.

Šta pokreće sav taj vetar?

Pomislim ponekad

Šta je to što tamo šuška… što se kreće. Pomislim, možda je imala viziju da će sutra biti smak sveta i poželela da poslednji dan provede sa mnom. Sve scenarije najmanjih verovatnoća smišljam.

Neki nekad nekome kažu da je podsvest jača od svesti. Ja mislim da to kažu samo zato što podsvest ne možemo da kontrolišemo. Eh, kad bih samo mogao to, da nikada više moja podsvest ne kresne tu varnicu, da mi ne podvaljuje sećanja.

Možda me baš sad gleda kroz prozor…

Neki deo mene veruje u to, i taj deo neće dati mira ostatku moga bića dok god ne proverim šta je to nešto tamo.

Ali nikad to nešto nije ono nešto, uglavnom je ništa, ili nešto drugo.

Ona živi tu, u mojoj podsvesti. Ja se stalno nadam: odselila se… pa i ne proveravam. Plašim se te mračne kuće po kojoj se vešto skriva. Ali ponekad proviri da vidi kako sam. I tad ja shvatim kako sam.