Izvinjavam se, ali ja ovako ponekad kad nemam inspiraciju uzmem svesku gde sam pisao nešto kad sam imao inspiraciju. To je jedna umrla sveska.
Kada spoznaš svoju unutrašnjost prekineš da brineš preterano o svojoj spoljašnjosti. Ali posle nekog vremena shvatiš da dobrobit unutrašnjosti zavisi od spoljašnjosti.
U poslednje vreme zamišljam sebe u ordinaciji nekog psihijatra i baš se prijatno osećam tamo. Sunce se probija kroz mutno staklo dok ja sedim na udobnoj stolici preko puta žene koja me analizira. Zamišljam pitanja koja bi me pitala, a onda smišljam odgovore. Zapravo, ipak mislim da ja samo smišljam pitanja na već postojeće moje odgovore.
Napolju je lepo vreme. Kao da je proleće već počelo. Prvi dan marta. Radovao sam se prijatnom vremenu cele jebeno strašne zime. Ali sad kao da nisam još spreman za proleće. Vremenske prilike nikako da se usklade sa mojim raspoloženjem. Ja bih još malo zime i mraka, ako može.
Na radiju svira prolećna muzika.
Kada je napolju zima i mrak nekako sam spokojan. Kao da znam da su svi nabijeni u svojim kućama, zagrejani i zaštićeni, i što je najvažnije, podjednako nesrećni kao ja. A sada su svi negde napolju, šetaju i nasmejani su. Osećaju probojni front proleća na svojim još smrznutim licima. Sve im je tako sveže, vazduh je bistar, kao posle velike i duge kiše.
A ja sam i dalje ovde. Čak i kada izađem napolje i šetam gradom, miluje me isto to sunce, ja sam i dalje ovde. U meni je još uvek zima. I duva vetar. I pada sneg.
Šta pokreće sav taj vetar?
No comments:
Post a Comment