Jedan dan

Proteran od strane zimoće, neopremljen za hladnoću koja se krije iza omeha zubatog sunca ulazim u glupi kafić. Ne znam mu ime. Penjem se na sprat koji se trese od koraka svake mušterije i uliva mi nervozu.

Kroz prozor vidim glupe fontane od kojih mi se muda smrznu.

Na kesici za šećer piše ‘Milano Bar’ – valjda je to ime ovog glupog mesta.

Kako je jebeno hladno…

Čaj je odvratan. Zažaliću kasnije što sam potrošio ovaj prazan list.

Trebao je da tražim kafu.

Zašto sam ušao baš ovde? Neki bi rekli jer se sećam da sam ovde zadnji put sedeo sa njom. Ko je jebe.

Meni je potrebno mesto da se sakrijem od hladnoće.

Iscediću limun, jebiga…

Sad je još odvratnije. Nema veze, bar mi više nije hladno.

Moram da kupim novu svesku. Još jedan trošak.

Ne osećam se udobno kao ljudi koji u filmovima čitaju ili pišu nešto u kafiću.

Trebalo je da uzmem kafu.

—————

Prazan papir. Dođi.

Pišimo bar nešto, bilo šta, makar nikome nikada nemalo smisla. Samo reči, makar bile prazne, makar samo beznadežno klizanje po papiru.

Čovek pored mene je podigao dugoročni kredit.

Ohladio mi se čaj, a i ja zajedno sa njim. Uskoro izlazim pred ledene fontane, u hladni vakuum centra grada gde ljudi prave zavetrinu svojim brzim hodanjem.

Volim da hodam brzo. Uvek sve pretičem po gradu.

—————

Neki kul likovi sede ispod mene i tračare. Piju neki frapućino, neki kurac. Mrzim ih.

Kako mrzim ovaj moj pederski rukopis.

Voleo bih da vreme brže prolazi. Čekam predavanje. Glup sam jer čekam sam.

Seo sam na najgluplje mesto u kafiću.

Ali danas je upadljivo kada sediš u ćošku.

Evo ništa.

O Bože, zašto mi tako jako lupa srce? Čujem krv kako mi ključa u ušima, srce će da mi eksplodira. Budim se nakon što sam sanjao tri različita sna sa bivšom, i pitam se ko me je hranio vijagrom dok sam spavao.

Mrzim kada mahinalno mislim na nju. Možda je bolje da ga izdrkam. Perspektiva se znatno razlikuje pre i posle drkanja. Mrzi me. Kafa je jedina stvar koja me ohrabruje da ustanem.

Čujem televizor u drugoj sobi, ćale je tu, ne mogu da izađem dok mi se ne spusti. Da ga izdrkam? Mrzi me.

Vrtim se u krevetu par minuta, odlučujem da danas ipak ne odem kod keve.

Izlazim da pišam i da pravim kafu. Nikog nije bilo tu, ali mikrotalasna je uključena pa sam znao da je u blizini. Pogledao sam se u ogledalo dok sam pišao. Kafe je bilo jedva dovoljno. Pozvao sam ga na mobilni da naručim, rekao mi je da je neotvorena kesica odmah pored i bila je tu.

Ušao je na vrata i pomogao mi da otvorim kesicu pošto sam retardiran i još uvek pomalo spavam. Spravio sam napitak i nadvio nos nad njim narednih par minuta. Za to vreme rekao mi je da sam se ugojio sa čuđenjem i usklikom. Pitao sam ga zašto je to toliko bitno da mora da mi govori svakih par dana, pitao sam ga zašto je njemu izgled toliko bitan, pitao sam ga da li je on neki okoreli esteta, rekao je ne, već samo hoće da ja budem lep i mlad kao što sam bio. Rekao sam mu ja jesam lep i mlad dok sam ulazio u sobu i osećao se manje lepim i mladim. Rekao mi je da ceo dan neće biti kod kuće, skriveno u sebi sam se radovao glasno. Da li moje srce mučki lupa jer tuguje što napuštam svet snova i vraćam se ovde? Kafom ga ućutkujem. Telefon zvoni. Pitaš šta radim.

Moj uzbudljiv ljubavni život

U najgoroj autobuskoj gužvi pronalazim se poistovećen sa flamingosima koji stoje na jednoj nozi. Oni, kako mi se čini, bar to rade iz zabave. Pritisnut sa svih strana i prilepljen uz prozor gledao sam ljude napolju i zavideo im na kiseoniku i slobodi pokreta. Trudio sam se da u njima pronađem nešto što će me okupirati i sprečiti od obrušavanja planine gneva na puniju gospođu koja je uporno vršila invaziju na moj prostor i moje telo.

– Gospođo?

– Da?

– Izvinite što ste mi stali na nogu.

Počela je da se izvinjava, nisam je slušao.

Sa druge strane ulice stajala je na ivičnjaku, sa rukama u džepovima i istrošenim ramenima, ušuškana u kaput kao golub u perije dok spava. Nosila je prepunu, iskabanu poštarsku torbu i čekala autobus. Osim varničavih očiju i meni zanimljivog načina na koji se nije uklapala u mećavu ljudi i brzine oko nje, ne znam koji sam je kurac gledao. I ona je mene gledala. Nije mi jasno kako me je pronašla u toj rulji. Nekako smo formirali neprekidnu pravu liniju, pogled koji je na trenutak kroz sivilo svakodnevnice provukao svoje prste i od nje učinio prelepu, bujnu i mirišljavu kosu. Oči su joj se osmehivale.

The end.

Romansa

Njen glas mi tiho odjekuje u glavi. Ponekad… Onda kada svet za trenutak zaćuti, između dve reči. Između dva uzdaha. Zove me… Drsko me zove da joj se vratim.

I tonem u misli u kojima oživljavam osećaj koji mi je pružala. Toplota prvog dodira sa mojim usnama, sigurnost koju mi je donosila, osećaj da je uvek tu, kad god mi zatreba.

Još uvek je ponekad osetim u vazduhu. Njen miris… miris koji proganja moje snove.

Kako strasno želim još jednom da je udahnem. Kako jarko želim još jednom da je uzmem u ruke i zapalim njeno vitko telo.

Ali ne. Ja sam prestao da pušim. 

Trepće…

Trepće ova linijica iz koje izlaze slova. Trepće i čeka. Tik tak. Tik tak. Kada sednem za kompjuter pogledom uperenim u prazninu koja iščekuje slova, sama ta slika mene u mojoj zamračenoj sobi simbolično iscrtava kako sam opremljen idejom koju želim da razrađujem satima, pletem kao moja baba milje sa motivima barokne umetnosti. Jedva čekam da svoje misli pretočim u slova, pomislim kako će reči magično da lebde oko mene i same se utisnu u belu prazninu dok silaze niz šarenu dugu moje mašte.

Ali nije tako. Reči u mojoj glavi ostvarene na belilu postaju nejasno i nebulozno brbljanje. Sve je tako tiho… Linijica trepće. Gledam ja nju, gleda ona mene. Gleda me prezrivim pogledom, čekajući da krenem. Ali ja i dalje nepomično sedim. Da nisam skoro prestao da pušim sada bih zapalio cigaru, tačno znam. Svesno osećam kako ideja bledi i polako u neminovnoj magli realnosti gubi smisao. Moja želja za pisanjem nestaje i druge stvari mi odvlače pažnju.