U najgoroj autobuskoj gužvi pronalazim se poistovećen sa flamingosima koji stoje na jednoj nozi. Oni, kako mi se čini, bar to rade iz zabave. Pritisnut sa svih strana i prilepljen uz prozor gledao sam ljude napolju i zavideo im na kiseoniku i slobodi pokreta. Trudio sam se da u njima pronađem nešto što će me okupirati i sprečiti od obrušavanja planine gneva na puniju gospođu koja je uporno vršila invaziju na moj prostor i moje telo.
– Gospođo?
– Da?
– Izvinite što ste mi stali na nogu.
Počela je da se izvinjava, nisam je slušao.
Sa druge strane ulice stajala je na ivičnjaku, sa rukama u džepovima i istrošenim ramenima, ušuškana u kaput kao golub u perije dok spava. Nosila je prepunu, iskabanu poštarsku torbu i čekala autobus. Osim varničavih očiju i meni zanimljivog načina na koji se nije uklapala u mećavu ljudi i brzine oko nje, ne znam koji sam je kurac gledao. I ona je mene gledala. Nije mi jasno kako me je pronašla u toj rulji. Nekako smo formirali neprekidnu pravu liniju, pogled koji je na trenutak kroz sivilo svakodnevnice provukao svoje prste i od nje učinio prelepu, bujnu i mirišljavu kosu. Oči su joj se osmehivale.
The end.