Romansa

Njen glas mi tiho odjekuje u glavi. Ponekad… Onda kada svet za trenutak zaćuti, između dve reči. Između dva uzdaha. Zove me… Drsko me zove da joj se vratim.

I tonem u misli u kojima oživljavam osećaj koji mi je pružala. Toplota prvog dodira sa mojim usnama, sigurnost koju mi je donosila, osećaj da je uvek tu, kad god mi zatreba.

Još uvek je ponekad osetim u vazduhu. Njen miris… miris koji proganja moje snove.

Kako strasno želim još jednom da je udahnem. Kako jarko želim još jednom da je uzmem u ruke i zapalim njeno vitko telo.

Ali ne. Ja sam prestao da pušim. 

Trepće…

Trepće ova linijica iz koje izlaze slova. Trepće i čeka. Tik tak. Tik tak. Kada sednem za kompjuter pogledom uperenim u prazninu koja iščekuje slova, sama ta slika mene u mojoj zamračenoj sobi simbolično iscrtava kako sam opremljen idejom koju želim da razrađujem satima, pletem kao moja baba milje sa motivima barokne umetnosti. Jedva čekam da svoje misli pretočim u slova, pomislim kako će reči magično da lebde oko mene i same se utisnu u belu prazninu dok silaze niz šarenu dugu moje mašte.

Ali nije tako. Reči u mojoj glavi ostvarene na belilu postaju nejasno i nebulozno brbljanje. Sve je tako tiho… Linijica trepće. Gledam ja nju, gleda ona mene. Gleda me prezrivim pogledom, čekajući da krenem. Ali ja i dalje nepomično sedim. Da nisam skoro prestao da pušim sada bih zapalio cigaru, tačno znam. Svesno osećam kako ideja bledi i polako u neminovnoj magli realnosti gubi smisao. Moja želja za pisanjem nestaje i druge stvari mi odvlače pažnju.