Sad sam ovde

Ne znam da pišem.

Nemaš tu šta da znaš ili ne znaš, samo uzmeš i pišeš.

Dugo se ograničavam već na svesku, jer kao drugačije je kada pišeš rukom umesto na tastaturi, kao bolji je spoj ruke sa mozgom i reči prirodnije teku. Koje jebeno glupo sranje od pomisli.

Ali često mi dođe da bukvalno ne znam šta da pišem i onda se samo onako iskenjam na papir. To niko ne vidi (nadam se), pa me baš i zabole za kvalitet toga. Ali kad je ovako onlajn, onda imam veći strah, iako sam anoniman.

Valjda se bojim tuđih osiđivanja – a baš to je ono protiv čega želim da se borim, taj poriv da se svima dopadnem, da nikog ne uznemirim, itd.

Ne želim više da se plašim tih stvari, i ne želim da se ograničavam na jebenu svesku. Ova digitalna slova su i onako sto milijardi puta lepša od mog rukopisa (ono je strašno). 

Kad sam bio klinac

Kad sam bio klinac provodio sam dosta vremena samo razmišljajući o stvarima – svim mogućim stvarima, šta god da sam video ili mi se desilo u životu dosta bih vremena proveo prolazeći kroz to u svojoj glavi.

Maštao sam. Stvari koje su mi se vrtele po glavi nisu bile samo stvari iz života nego sam zamišljao događaje i dozvoljavao neverovatnim idejama da se stvaraju i postoje u mojoj svesti.

Ne znam kad se to zadnji put desilo. Kada pogledam u prošlost jasno se sećam da sam to radio kao dete, ali posle toga, kada su u životu krenuli “problemi” odraslih, jednostavno ne mogu da se setim da sam dozvolio sebi neko vreme da samo razmišljam.

Mobilni telefon i ostali slični aparati sigurno imaju značajnu ulogu u svemu tome jer kad god imam slobodnog vremena ili prazan prostor u mislima popunjavam ga tako što

Nekako mi deluje da sam bio pametniji kad sam bio dete. I slobodniji. Dozvoljavao sam sebi da radim ono što želim i da se fokusiram na to. Želeo sam da razmišljam – to sam radio. Želeo sam da blejim i ne radim ništa – to sam radio. Želeo sam da se popnem na drvo i blejim gore tri sata – to sam radio. Ono za čime sam jurio je ono što sam želeo.

Šta sada radim? Gde su mi sada misli? Čemu vodi sav moj trud u ovom životu? Šta pokušavam da postignem?

Šta radim? Radim. Posao. Ne neki posao koji me naročito ispunjava, ali mi donosi pristojne prihode. Za šta mi trebaju te pare? *otišao da uradi analizu svojih troškova*

Ko zna zna

Uspešno sam, bez namere da to uradim, izbegao svaku vrstu introspekcije – već više od godinu dana, možda i mnogo više. Mislim da je to odbrambeni mehanizam. Ne želim da pogledam u sebe jer se plašim onoga što ću tamo pronaći. Kada pogledam tada ne mogu da verujem šta radim sebi, ne mogu da verujem da sam sebi ovo dozvolio.

Ali u zadnje vreme se ta introspekcija sama probila jer sam počeo da shvatam neke nove stvari o sebi. Mislim da je taj nagon isnspirisan sanjarenjem  o tome kako ću uskoro prestati da pušim i da budem smrad prema sebi.

Nekada sam bio slobodan od svih ovih sranja i život mi je bio lepši. Sećam se tog vremena. Tada sam mogao da razmišljam i nisam osećao svoju glavu kao teret na ramenima, punu dima i čađi.

Možda uskoro ponovo dođe to lepše vreme, ali me stanje moje odlučnosti povodom toga ne ohrabruje.

Nekako mi je sinulo da sam previše ozbiljan u vezi sebe – toliko da sam zapravo gord. Ponašam se kao da sve najbolje ja znam, čak iako nemam pojma, i ne mogu da priznam sebi da ne znam ništa – da sam početnik. Želim odmah da budem ekspert.

To je kao što nijedan čovek ne može da prizna sebi da ne zna šta radi u seksu.

Mi muškarci moramo da delujemo kao da znamo sve. Znamo šta ti nije u redu s kolima, znamo šta trener treba da promeni u taktici svog tima kako bi pobedili, znamo koji su televizori najbolji, znamo da li si napravio dobru srazmeru peska i cementa… Sve znamo.

I što više znamo to smo drugim ljudima vredniji. Što više dobrih informacija prenesemo više će nas ljudi slušati ubuduće. Što nas više ljudi sluša, to nas više ljudi poštuju, što nas više ljudi poštuje to smo ugledniji, što smo ugledniji to nas više žena želi. Jer na kraju sve se svodi na to.

Kad misliš da sve znaš onda si u problemu, a nisi ni svestan toga. Imaš gomilu informacija koje si čuo od ovoga ili onoga, sve su nekako povezane i nepovezane i imaš samo opnu znanja o nečemu bez ikakve unutrašnjosti. Gledaš na svet kroz opnu tog znanja i sve ti je iskrivljeno, sve pokušavaš da uklopiš u to znanje koje ne postoji. Većinu stvari koje bi drugačije zapazio ti propuštaš jer se ne uklapa u šablon tvoje neizmerne gluposti.

ALI!… Ali imaš taj ozbiljan izraz lica kao da znaš stvari i razmišljaš, kalkulišeš, kao da svakog časa iz tebe može izaći genijalno rešenje za sve probleme.

Ali, to se može desiti samo ako ti se posreći jer si glup i ne znaš ništa.

Kontrola karata

Ah, bližimo se mojoj dragoj vukojebini od kraja. Na dalje nema kontrole pa mogu da sednem. Uradim to na naopakom sedištu i nabijem slušalice u uši da se opustim, kad neko čudno komešanje na stanici kod vulkanizera uzburka mi razum i razbudi napetost. Kako ih poznam još i pre nego što nindža manevrom izvuku aparat za otkucavanje karata? – Ha! Mislio si da smo obični ljudi, ali mi smo zapravo jebeni kontrolori! Šta kažeš na to, druškane?! Masters of disguise! – Imaju nešto u faci, tu lopovsku njušku. Ulaze kao kad šerif ulazi u kafanu u kaubojskim filmovima. Numeju to da sakriju. Nubovi.

Uhvaćen na delu, naravno, evo me, tu sam. Kao i uvek pokrijem se ušima i prošunjam se do vrata gde čekam sledeću stanicu k’o popišan. To obično odradi posao, ali ova gospodična danas je preskočila doručak pa je bila malo nervozna tim povodom.

Na prvim vratima. Autobus poluprazan. – ovo ubaci u tekst.

A šta ćemo za vašu kartu, gospodine?

Ja slušam kao onu muziku kad ona opet. – Kartu, kartu… – nešto tako.

Ne znam zašto se nisam pravio da ne čujem. Nisam baš bistar ovog jutra što je razumljivo ako vam kažem da sam spavao par sati i da se vraćam sa ispita, najvećeg u ovoj godini.

Položio,
Već zaboravio.

Nemam, – rekoh – ali silazim na sledećoj. – Ne znam što sam tako laka meta. Krhki, mali, piju piju, nju nju nju.

Nemate kartu?? Pa, molim vas, trebali ste ranije da izađete. Vi ste sedeli kada smo mi ušli – i ostale priče. Vidim da nije orna da popusti. Krenem se objašnjavati – Vraćam se sa ispita, nije im radio aparat za uplaćivanje, nisam imao vremena… – Kad eto male doskočiteljke, ciganke-polutanke – Šta to nas zanima? Imate li kartu ili nemate? Ako nemate onda dajte ličnu/pasoš/zdravstvenu/umrlicu.

Nemam. – Stvarno mi nije radio mozak da bih se izvlačio kako valja. Počeo sam da moljakam: – Je l’ možete, molim vas, da me pustite samo ovaj put, stvarno, ispit, nemam, ne radi, nemam…

Ličnu/pasoš…

Vozač dobacuje – Pa nemam ni ja kartu pa se vozim, he, he! – Faca. Znam da pokušava da odugovlaču i razblaži situaciju.

Vidi, – trenutak kada prelazimo na ti; da li je to zato što smo se tako dobro upoznali ili zato što oseća da je u apsolutnoj nadmoći? – možeš da daš meni dokùment i da ti pišem pismo na kućnu adresu ili – izvadila je mali telefon na preklop i otklopila ga – mogu da zovem komunalnu policiju pa će oni da ti pišu kaznu 6000 din. – Poče da kucka nešto na onom telefonu. Ja se za trenutak nađoh potpuno poražen. Pomislih bolje da njima dam ličnu nego da me komunalci smaraju. – Šta će biti? Ili ja ili komunalna.

Posegnuo sam za torbom, opet kao popišan, kad je proradio mozak, konačno – A šta ako sam ja upravo krenuo kod vozača da kupim kartu?

Da, da, baš si krenuo kod vozača. Ne može da ti proda kartu dok vozi.Nije problem, sačekaću ja da stane. Jeste, krenuo sam kod vozača da kupim kartu, je l’tako, brate? – Mlad dečko, kul dečko, namignu mi s osmehom.

Nešto je prevagnulo. Opredelio sam se da se dam u razbojnike i osetio sam krv hajdučku kako prihvata tu odluku. – Da. Krenuo sam kod vozača. – rekoh spustivši ranac i dokumente u njemu.

Sedeo si kad smo mi ušli.

Ja kažem da nisam. To je moja reč protiv vaše.

Tvoja reč protiv moje, je li? Da… da, a kad dođe komunalac biće tvoja reč protiv njegove… – počela je da blebeće, miris pobede se osećao u vazduhu.

Ju, koji bezobrazluk – poče ciganka. – Dobro, znači da zovemo komunalce – ova druga prislanja telefon uvu.

Znači izbacujete me iz autobusa. Okej. U redu. – autobus staje. Vrata se otvaraju.

Da, da. Sad će da dođu komunalci. – ova mi je dobacivala u potiljak.

Hvala vam – rekoh. Evo sad ću da čekam komunalce. Izađoh ispred autobusa i otpozdravih vozača koji je s osmehom odobravao. Nisam više gledao nazad ka njima. Pređoh magistralu i ubrzanim korakom se spustih jednu ulicu niže. Znam da verovatno blefiraju, ali kad sam im zašao sa vidika izvadio sam duks iz ranca i obukao ga da promenim svoj lični opis. Osećao sam se kao Džejson Born. Siđoh onda još jednu ulicu niže. Nigde nikog nema. Doviđenja kontrolori.

Odreši prste

Bilo je to poslednje okupljanje nekog društva iz neke škole u koju nisam išao, al’ kao jesam. Neki rastanak i tako to. Stajao sam sa Anom u toj školi i pričali smo. Ona je devojka nekog mog druga Filipa i uopšte ne znam šta će ona tu, a ne znam ni šta ću ja tu i zašto smo zajedno i zašto idemo u istu školu. Ali išli smo. Stajali smo pored nekog šaltera na čijem prozoru su zalepljene kontakt informacije o svima iz te škole, brojevi telefona i to, kako bi mogli da se čujemo jednom možda. Svi su se okupili oko tog šaltera.

Ana i ja smo pričali, ona je baš bila tužna što se svi rastajemo. – Pa videćemo se kada budeš došla kod Filipa. – rekao sam joj. – Filip i ja više nismo zajedno. Ovo je poslednji put da se vidimo. – kukala je tako nešto i grlila me i šta ja znam. Ja sam kao saosećao, ali mislim da me je boleo kurac za nju.

Odjednom, slučajno sam zakačio neku devojku koja stoji za šalterom i nešto piskara. Zakačio sam je po glavi, nemam pojma kako. Slučajno. Imala je dugu, crnu kosu i baš je bila lepa. Rekao sam nešto glupo i besmisleno, kao i uvek što to ide u tim situacijama – Za malo da te udarim u oko – ili tako nešto, samo gluplje. Pošao sam rukom ka tom mestu na njenoj slepoočnici, ali ona se baš brzo izmakla. Da je zid bio iza nje udarila bi ga glavom i pala u nesvest, verovatno. Ali osmehnula se baš slatko nekako.

Nastavio sam da pričam sa Anom i valjda su nam se još neki ljudi pridružili. Ponovo sam zakačio crnu devojku, slučajno, ovog puta po ruci. Ponovo se slatko nasmejala i baš sam poželeo da je upoznam i popričam sa njom, ali nebitni razgovori i ljudi su stajali između nas. Gledali smo se malo i taman kada sam hteo da odem kod nje meni je sa strane prišao Marko Bošković, neki stariji, apsolutno nebitan lik iz kraja. Ja se pitam koji će on kurac tu.

– Odreši prste. – kaže on meni.

– Šta?

– Odreši prste.

Htedoh da ga pitam šta mu to znači koji kurac, ali ponovo sam pogledao crnu devojku i još uvek se smešila. Baš je bila lepa.

I tada mi je zazvonio alarm i nikada je više nisam video.

Sinoć

Znam da sam u jednom trenutku mogao da biram između lepe devojke i još alkohola, i izabrao sam alkohol – to je najveći uzrok mojih duševnih bolova ovog jutra u 19:39. Stajali smo na terasi sami, ona i ja, i pravio sam se da nisam pijan dok sam gledao njene svetlucave usne kako nešto pričaju, sklapaju se i rasklapaju. Znam da sam držao flašu piva i sve vreme osećao nadljudski nagon da spustum flašu na pod i privučem flašastu siluetu što stoji pored mene i ispušta zvukove. Nešto me je teralo da spustim jebenu flašu. Ali nisam. Tako se slatko smejala dok sam iznosio svoju odbranu vulgarnih reči i jako smelo ih izgovarao: "Kurac! Pička!…" – Smejala se… Kakav sam idiot.

Pisac

Nešto sam pisao.

Nisam bio pisac.

Kada sam shvatio da ni jedna jedinka ove planete ne bi slušala moje misli uživo, postao sam pisac.

Ja sam sada pisac.

Na svoj idiotski način se borim sa svetom i gubim svakog dana ponovo. Nedostojan ovog sveta, nedostojnog mene. I zato sam ja pisac, jer mi nema druge. Ali nisam pisac.

Ja sam u nefunkcionalnoj vezi sa svetom koja se održava samo zbog seksualnih odnosa među nama. Takoreći jebem se dakle postojim.

Ja nisam genije, nisam umetnik, nisam vanredno pametan, nisam lud, nisam pisac… ja sam pisac.

Ali mislim da je bitno da naglasim da nisam pisac.

Iz sveske

Izvinjavam se, ali ja ovako ponekad kad nemam inspiraciju uzmem svesku gde sam pisao nešto kad sam imao inspiraciju. To je jedna umrla sveska. 

Kada spoznaš svoju unutrašnjost prekineš da brineš preterano o svojoj spoljašnjosti. Ali posle nekog vremena shvatiš da dobrobit unutrašnjosti zavisi od spoljašnjosti.

U poslednje vreme zamišljam sebe u ordinaciji nekog psihijatra i baš se prijatno osećam tamo. Sunce se probija kroz mutno staklo dok ja sedim na udobnoj stolici preko puta žene koja me analizira. Zamišljam pitanja koja bi me pitala, a onda smišljam odgovore. Zapravo, ipak mislim da ja samo smišljam pitanja na već postojeće moje odgovore.

Napolju je lepo vreme. Kao da je proleće već počelo. Prvi dan marta. Radovao sam se prijatnom vremenu cele jebeno strašne zime. Ali sad kao da nisam još spreman za proleće. Vremenske prilike nikako da se usklade sa mojim raspoloženjem. Ja bih još malo zime i mraka, ako može.

Na radiju svira prolećna muzika.

Kada je napolju zima i mrak nekako sam spokojan. Kao da znam da su svi nabijeni u svojim kućama, zagrejani i zaštićeni, i što je najvažnije, podjednako nesrećni kao ja. A sada su svi negde napolju, šetaju i nasmejani su. Osećaju probojni front proleća na svojim još smrznutim licima. Sve im je tako sveže, vazduh je bistar, kao posle velike i duge kiše.

A ja sam i dalje ovde. Čak i kada izađem napolje i šetam gradom, miluje me isto to sunce, ja sam i dalje ovde. U meni je još uvek zima. I duva vetar. I pada sneg.

Šta pokreće sav taj vetar?

Pomislim ponekad

Šta je to što tamo šuška… što se kreće. Pomislim, možda je imala viziju da će sutra biti smak sveta i poželela da poslednji dan provede sa mnom. Sve scenarije najmanjih verovatnoća smišljam.

Neki nekad nekome kažu da je podsvest jača od svesti. Ja mislim da to kažu samo zato što podsvest ne možemo da kontrolišemo. Eh, kad bih samo mogao to, da nikada više moja podsvest ne kresne tu varnicu, da mi ne podvaljuje sećanja.

Možda me baš sad gleda kroz prozor…

Neki deo mene veruje u to, i taj deo neće dati mira ostatku moga bića dok god ne proverim šta je to nešto tamo.

Ali nikad to nešto nije ono nešto, uglavnom je ništa, ili nešto drugo.

Ona živi tu, u mojoj podsvesti. Ja se stalno nadam: odselila se… pa i ne proveravam. Plašim se te mračne kuće po kojoj se vešto skriva. Ali ponekad proviri da vidi kako sam. I tad ja shvatim kako sam.

Jedan dan

Proteran od strane zimoće, neopremljen za hladnoću koja se krije iza omeha zubatog sunca ulazim u glupi kafić. Ne znam mu ime. Penjem se na sprat koji se trese od koraka svake mušterije i uliva mi nervozu.

Kroz prozor vidim glupe fontane od kojih mi se muda smrznu.

Na kesici za šećer piše ‘Milano Bar’ – valjda je to ime ovog glupog mesta.

Kako je jebeno hladno…

Čaj je odvratan. Zažaliću kasnije što sam potrošio ovaj prazan list.

Trebao je da tražim kafu.

Zašto sam ušao baš ovde? Neki bi rekli jer se sećam da sam ovde zadnji put sedeo sa njom. Ko je jebe.

Meni je potrebno mesto da se sakrijem od hladnoće.

Iscediću limun, jebiga…

Sad je još odvratnije. Nema veze, bar mi više nije hladno.

Moram da kupim novu svesku. Još jedan trošak.

Ne osećam se udobno kao ljudi koji u filmovima čitaju ili pišu nešto u kafiću.

Trebalo je da uzmem kafu.

—————

Prazan papir. Dođi.

Pišimo bar nešto, bilo šta, makar nikome nikada nemalo smisla. Samo reči, makar bile prazne, makar samo beznadežno klizanje po papiru.

Čovek pored mene je podigao dugoročni kredit.

Ohladio mi se čaj, a i ja zajedno sa njim. Uskoro izlazim pred ledene fontane, u hladni vakuum centra grada gde ljudi prave zavetrinu svojim brzim hodanjem.

Volim da hodam brzo. Uvek sve pretičem po gradu.

—————

Neki kul likovi sede ispod mene i tračare. Piju neki frapućino, neki kurac. Mrzim ih.

Kako mrzim ovaj moj pederski rukopis.

Voleo bih da vreme brže prolazi. Čekam predavanje. Glup sam jer čekam sam.

Seo sam na najgluplje mesto u kafiću.

Ali danas je upadljivo kada sediš u ćošku.